Ove nedelje imamo gostujućeg blogera, novinarku Anu Milanović iz časopisa The MEN.
Smrt umetnosti!
Uvod – Da li je Srbija mesto za koje se izdaje? Da li je demokratija, proevropski orijentisana emocija ili mogućnost umetničkog izražavanja, smeštenog u prostorno-vremenski okvir današnjice, nevezanog za obrt novca, interese i tuđa zadovoljstva ovde moguća, sada ili bilo kada?
Prvo pitanje koje se mora postaviti jeste: zašto preko umetničke grbače? Umetnost, kao ni oni koji je materijalizuju i donose u „prljavi, primitivni“ svet, oplemenjujući ga, ne treba da se nađu u sred novčano-zakonskih konflikata. Umetnicima nije mesto među slovima člana 225, u centru pravnih sukoba i isterivanju „pravde“ , posebno ukoliko ona podrazumeva nastojanje da im se uskrati kreativna, umetnička oaza koja im je pružena. Kada se osvrnemo i pogledamo oko sebe, videćemo da pored sve bede, kako materijalne tako i duhovne koja nas vreba na ćoškovima i lepi se na svaki korak, jedino što se može shvatiti kao link ka toliko željenom savremenom društvu, kakvim se predstavljamo na veb stranici republike Srbije, jeste upravo umetnost jer nam sve ostalo manjka. Ali, zahvaljujući svesti „nebeskog naroda“ okrećemo se starim znancima - srpskom primitivizmu, inadžijskom šmekerizmu i poravnavanju računa na pogrešnoj kasi, pa se sa prstom na čelu pitamo – zašto ljudi odlaze iz Srbije? Možda zato što se može uporediti sa zemaljskom inkarnacijom crnih rupa koja dematerijalizuje i poslednji molekul energije i želje za životom i stvaranjem na ovim prostorima, jer je često viđena praksa da kad nešto drugačije, nekonvencionalno i sveže izađe da udahne vazduh, dobije veslo po glavi uz preteći prst, da se ne ponovi?
Imamo još jedno pitanje, na koje je teško odgovoriti: koliko umetnika u Srbiji se može pohvaliti mogućnošću da ima svoj atelje? Kažemo pohvaliti, jer je u ovoj zemlji i mesto za život luksuz, a o umetničkom prostoru i da ne govorimo. Da li ćemo zaista ostati zarobljeni na pokretnoj traci, gde kaskajući za životom koji se razvija i buja tamo negde drugde, preko grane, ostati da gledamo sa suzama u očima, dok se na atelje čeka kao na sveti gral ili krunu jedne umetničke karijere, koja dolazi tek onda kada smo se dovoljno namučili, potucali kojekuda i progutali dovoljno ponosa, kopajući noktima kako bi izgradili karijeru koja će biti vrednovana u onoj meri koja je dovoljna za plaćanje prostora za kreativni rad, a koji vam je opet, u tom trenuku možda bude i najmanje potreban, jer ste već rekli ono najvažnije što ste imali? Da li to da shvatimo kao još jednu pobedu države nad metafizičkim, kao mehanizam kontrolisanja i onog nesvesnog jer ne ide u prilog željenom imidžu, ili se prosto ne uklapa u računicu? Da li je ovo ispad Verice Barać koja je iskoračila napred pogurana nekakvim intimnim besom ili željom za rešavanjem bajatih okršaja?
Zaista nije važno. Važno je da nam je u Srbiji potrebna umetnička četrvrt, mesto na kome buja inspiracija, gde se stvara i gura napred bez obzira na svu ekonomsko-političku represiju koja već godinama utucava enutzijazam, kako mladih, tako i onih starijih. Soho Beograd je takvo mesto, koje će nestati ukoliko se nešto ne preuzme. Možda neko treba da legne ispred kandže birokratskog bagera, u skladu sa trendom koji za ovu sezonu nalaže štrajkove glađu i fizičko žrtvovanje, kako sudareni interesi državnih i privatnih struja ne bi proizveli ogromne talase koji će potopiti Soho i Luku Beograd i zauvek je vratiti u tišinu i ne-život kakav je obuzimao pre nego što su umetnici došli? Evo šta na guranje klipa u točkove imaju da kažu oni koji svoju umetnost žive u centru Soho Beograd.
Dragoljub Zamurović, likovni umetnik fotografije
To nije u redu. Ja sam dobio taj atelje i sad praktično ostajem bez ateljea, u koji sam uložio mnogo. Pravio sam mnogo promocija, zvao sam ljude, počinjemo zajedno da slikamo, fotografišemo, diskutujemo. Praktično je to sad jedna ugašena investicija. Ne znam koliko to ima veze sa lukom, ali ja sam tu investirao dosta i novca i svog rada i sad ostajem bez toga. Nije u redu. Ja ću svakako biti osiromašen i teško će mi biti da opet krenem negde. Ja sam ranije imao iznajmljen atelje koji sam otkazao, izašao iz toga, uložio u nov atelje i krenuo sa radom i sad ja treba da izađem na ulicu i počnem iz početka ceo taj kreativni proces. Ne znam koliko to ima veze sa zakonom, ali to je po meni, bila jedna lepa zamisao, da se stvori jedna grupa, da će ljudi da dolaze da rade i da to mesto živi. Kada sam ja ušao tamo, maltene su pacovi jurili po hodnicima. Ne znam od koga to zavisi, ali nije mi prijatno. Ne znam iz kakvog je to razloga i kojim putem to ide i šta je to.
Miloš Šobajić, vajar
Ne daj bože da umetnici u Srbiji dobiju krila, pa da po prostorima koje su dobili od Luke Beograd razvijaju svoj talenat. Žao mi je što je baš zato neko i ubedio gospođu Barać i nju isturio u prve borbene redove da se obračuna sa umetnicima koji rade u praznim prostorima Luke Beograd, a koje treba što pre proterati napolje. Pa zar nije krajnji cilj države u borbi protiv korupcije, misli gospođa Barać, baš izbacivanje umetnika iz njihovih ateljea. To bi ujedno bila i velika pobeda države nad umetnicima, kojim bi se tako zadao značajan udarac, pošto država Srbija nije u stanju da obezbedi prostor za rad svojim umetnicima, gospođa Barać smatra da onda niko drugi nema pravo da im deli prostor za rad, a posebno ne Luka Beograd koja se tako bezobrazno ponudila da pod svoj krov skloni umetnike od nevremena u kojem žive. Rezultat ove herojske akcije u borbi protiv korupcije bi se završio i herojskim proterivanjem umetnika na ulicu. A kome bi smetao umetnički Projekat Soho u Luci Beograd i takva inicijativa, nego protivnicima evropskih vrednosti?!
Miroslav Lazović, slikar
Nije mi jasno zašto se preko umetnika stvari lome u ovoj zemlji. Smatram da je veoma sramno za Vericu Barać što ste preko umetnika sveti nekom i pokušava da reši konflikt. Ja imam atelje u Luci Beograd već dve godine kada je i pokrenut taj projekat, svi smo redovno plaćali porez i nije bilo nikakvih problema. Ostaćemo mi svi živi i bez Luke Beograd i ateljea, ali biće velike frke oko toga. Kada pogledam kako se ponašaju prema umetnicima, mogu samo da kažem – ako nemate duhovnost nemate ni ekonomiju.
Nenad Marjanović, fotograf
Još od vremena Obrenovića, do danas u Srbiji postoje dežurni policajci koji bi zatvarali sve što bi malo podiglo moral nekakvog stvaralaštva, koje bez sumnje postoji na ovim prostorima. Verica Barać očito nije upućena o lokaciji SOHO Bograd. Kultura i individualni sport gde država i politika nemaju uticaja na stvaraoce su trenutno jedine stvari koje nas zbližavaju normalnom, savremenom, naprednom svetu, nije čudno da dežurna policija želi to ugasiti.
Mihailo Mlinar, predsednik umetničke organizacije FRACTAL3
Luka Beograd je povukla jedan sjajan potez dodelivši ovaj prostor umetnicima. Luka Beograd ima utovarno-istovarni lučki deo, i onaj drugi koji je bio vlasništvo Srbija Teksa. Ovaj prostor je udaljen od luke i tog utovar-istovar-pretovar dela i nema nikakve veze sa lukom, kao što je Verica Barać navela u pismu koje je poslala. Zapravo, ona je napravila jednu strašnu grešku, ovo nije nikakav lučki prostor ovo je u potpunosti skladišni prostor koji ne koristi niko, jer je on propao. Ovo što su dobili umetnici je ruiniran prostor, preko 4000e smo uložili da sredimo 126 kvadrata. Luka Beograd je zaista uradila što je mogla i ja ne ulazim u taj spor, jer umetnici ne ulaze u poslove države i zakona. Ali, zašto, zašto da se oduzima umetnicima?
Mihael Milunović, slikar i vajar
Gospođu Barać očigledno malo briga za „kolateralne žrtve“ ovakve bezumne i sebične akcije, a to su pre svega umetnici, i nadalje ceo projekat SOHO Bg - nešto malo više kreativne svežine, i stvaralačke oaze za umetnike - upravo ono što institucije grada i države koje bi trebale time da se bave nisu u stanju da izvedu. Na ličnom primeru ću vam reći da sam, za moju profesionalnu i umetničku karijeru ostvarenu u zemlji i inostranstvu, i koja niti je mala niti je zanemarujuća, od grada i ove države dobio uglavnom ignorisanje, sujetu i mržnju, zbog uspeha koje sam eto postigao sam, i daleko od ove male zavidne sredine. Da nije bilo ljudi iz Luke Beograd koji su uspeli da me pravilno profesionalno ocene i izađu mi u susret, atelje ne bih verovatno video do duboke starosti, a mislim da vam je onda pre potreban starački dom nego atelje. Preporučio bih gospođi Barać da se pozabavi korupcijom u ustanovama i institucijama iz kojih potiče - jer ljudi od kvaliteta, koji su se dokazali daleko od nepotizovanih komisija, saveta, i sličnih korumpiranih ja tebi - ti meni organa - nikada neće biti dovoljno vrednovani ntii dovoljno vidljivi. Upravo ljudi koji znaju šta je Evropa, i integrisani su u nju, koji govore više stranih jezika, profesionalno ostvareni i profesionalno i društveno aktivni, koji nisu „partijci“, i u koje ubrajam i sebe, doprinose ne samo „šminkanju“ Srbije pred Evropom, nego zaista boljoj vizije iste. Ukinite mi tlo na kojem stvaram u Beogradu, i ukinućete mene u Srbiji.
Isidora Ivanović, ispred umetničkog udruženja Diversus Visium
Mnogo radimo, i o ovome svemu ne mogu mnogo da vam kažem. Mogu samo da kažem da smo svi pomalo zbunjeni. Projekat Soho Beograd je jedan od najboljih projekata u poslednje vreme koji ima za cilj da poboljša umetničku scenu kako u Beogradu, tako i u celoj Srbiji. Soho je, za nas mlade umetnike, od velikog značaja i veliki je podstrek u pogledu na budućnost. A Beogradu je, sa druge strane, neophodna četvrt u kojoj će se odvijati razna kulturna dešavanja i nikako ne bi bilo dobro da se ova akcija obustavi.
Autorka je novinarka časopisa The MEN
